Прича о хришћанству: двадесет векова, од празног гроба до данашњег јутра

Ажурирано 26. јула 2026. · Аутор: Ненад Штрбић

Свака вера има свој почетак, али хришћанство има датум и место. У једно недељно јутро, крај Јерусалима, неколико жена дошло је да мирисним мастима помаже тело погубљеног учитеља. Гроб је био отворен и празан. Оно што су затим испричале било је толико невероватно да у то нису одмах поверовали ни његови најближи ученици — а од те вести живи све што ће следити у наредних двадесет векова.

Ово није ни уџбеник ни катихизис. То је покушај да се цела та повест исприча као једна прича — са почетком, са преломима и са српском нити која се у њу уплиће раније него што се обично мисли.

Педесетница: дан рођења Цркве

Педесетог дана после Васкрсења, у Јерусалиму, на скуп уплашених ученика сишао је Свети Дух. Људи који су дотад ћутали за затвореним вратима изашли су на улицу и проговорили тако да их је разумео свако у гомили, без обзира одакле је дошао. Тај дан — Педесетница, у нашем народу Тројице или Духови — сматра се рођенданом Цркве. Од њега почиње нешто ново: не школа, не покрет, него заједница која себе разуме као продужење Христовог тела у свету.

Апостоли се разилазе на све стране: Петар и Павле ка Риму, Андреј ка северу и Црном мору, Тома — по предању — чак до Индије. Павлова писма постају најстарији хришћански текстови које данас имамо, старији и од самих јеванђеља. И Павле већ у првом веку пише да је проповедао „до Илирика“ — то јест до провинције која је обухватала земље по којима данас живимо.

Три века у илегали

Данас је тешко и представити да је првих триста година припадност Цркви била кривично дело. Хришћани се састају у приватним домовима, у катакомбама и на гробљима. Држава их прогони на махове — под Нероном, Децијем, а најжешће под Диоклецијаном на почетку четвртог века.

Из тог доба долази реч мученик — на грчком просто „сведок“. Није значила жртву него онога који је својим животом посведочио да је оно у шта верује стварније од сопствене главе. Отуда и обичај да се литургија служи над моштима мученика — а из њега и данашњи антимис, платно са уграђеном честицом мошти, без кога свештеник не може служити ни у најмањој сеоској цркви.

Овде почиње српска нит приче. Сирмијум — данашња Сремска Митровица — био је велики град Римског царства и рано хришћанско средиште. Његов епископ Свети Иринеј Сирмијски пострадао је 304. године, у Диоклецијановом прогону. Мучеништво се, дакле, догађало и овде, на овој земљи, вековима пре доласка Словена.

Крв мученика је семе Цркве. — мисао ранохришћанског писца Тертулијана, у слободном преводу

313: цар рођен у Нишу мења ток историје

Прелом долази са Константином Великим — а он је рођен око 272. године у Наису, данашњем Нишу. Године 313. он и Ликиније објављују акт познат као Милански едикт, којим хришћанство престаје да буде забрањено. Прогон се завршава не победом хришћана над царством, него тиме што царство престаје да ратује против њих.

За наше поднебље то је крупна ствар: човек који је окончао прогоне хришћана потиче са земље на којој се данас говори српски. Не по легенди — по изворима.

325: Никеја, Символ вере и правило о Васкрсу

Слобода је донела нови проблем. Док је Црква била прогоњена, спорове је решавала тихо; сад, на светлу дана, разлике постају јавне. Најозбиљнија је била Аријева тврдња да Христос није истински Бог него највише створење.

Због тога се 325. године у Никеји састаје Први васељенски сабор. Тамо је уобличен Символ вере — „Верујем у једнога Бога Оца“ — који и данас изговарамо готово истим речима, и тамо је установљено правило по коме се и данас израчунава датум Васкрса. Следиће још шест васељенских сабора, до Никејског 787. године; сваки од њих одговара на једно велико питање и оставља реченицу коју Црква и данас понавља на богослужењу.

Ако вас занима како то правило из 325. одређује где ће Васкрс пасти ове године, о томе је реч у чланку Православни календар 2026.

Пустиња: они који су отишли да би остали

Кад је вера постала дозвољена, а затим и пожељна, део хришћана осетио је да се нешто губи. Отишли су у египатску пустињу. Свети Антоније Велики (око 251–356) први је од њих чије име знамо, а за њим су кренуле хиљаде.

Ти људи нису бежали од света него од себе у свету. Из њихових кратких изрека — „рече старац…“ — израсла је цела духовна књижевност, а из њихових насеобина манастир као установа. Хиландар, Студеница и Острог потомци су те египатске пустиње више него ичега другог.

Златни век: они који су нам дали речи

Четврти век дао је Цркви писце које и неверник чита због самог језика: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог — Три светитеља, како их зовемо кад их прослављамо заједно. Литургија коју у нашим храмовима слушамо већим делом године носи име Јована Златоустог. Молитве које ујутру читамо из молитвеника углавном су њихове или њихових ученика.

787. и 843: спор о иконама

Осми и девети век потресао је спор да ли се Бог сме сликати. Иконе су скидане и уништаване, а бранитељи икона прогањани. Седми васељенски сабор 787. године утврдио је да икона није идол него сведочанство да је Бог постао човек — а да се оно што има лице може и насликати. Иконе су у храмове коначно враћене 843. године, и то се и данас обележава Недељом Православља, првом недељом Часног поста.

Отуда икона у православном храму није украс. Отуда и икона светитеља дана у апликацији стоји уз његово житије, а не одвојено од њега.

863: писмо које је однело веру Словенима

Затим долази корак који је за нас пресудан. Браћа Кирило и Методије, учена Солуњанина, крећу 863. године у моравску мисију — и пре пута састављају слово за словенски језик. Уместо да од Словена траже да се моле на грчком или латинском, преводе им јеванђеље и богослужење на језик којим говоре.

Тај потез објашњава зашто ова апликација постоји на ћирилици, а не у преводу: у православној традицији вера се не учи на туђем језику. Крштење Бугарске следи у деветом веку, крштење Русије 988. године, а из тог истог корена израста и српска писменост — Мирослављево јеванђеље, с краја дванаестог века, данас је под заштитом Унеска.

1054: раздвајање Истока и Запада

Оно што се у књигама зове Велики раскол није се догодило у једном дану 1054. године; тај датум је само тачка у којој је постало јавно то што је вековима расло — различит језик, различито разумевање првенства римског епископа и додатак Символу вере о којем се Исток никада није сагласио. Од тада имамо православни Исток и католички Запад, а исту прву хиљаду година.

Српска нит: Сава, Хиландар и 1219. година

Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, побегао је као младић на Свету Гору и постао монах Сава. Отац је за њим пошао — оставио престо, примио монаштво као Симеон, и заједно су 1198. године обновили Хиландар, који и данас припада српском народу.

Године 1219. Сава добија у Никеји признање самосталности Српске цркве и постаје њен први архиепископ. Није донео само титулу: донео је и Законоправило, зборник црквених и грађанских правила — најстарији српски правни кодекс. Од тог часа Србија има своју цркву, своје школе и свој језик у богослужењу.

Његови наследници настављају градњу: Жича, Милешева, Сопоћани, Дечани, Грачаница. Године 1346. Српска црква постаје патријаршија са седиштем у Пећи. О самим задужбинама и њиховим ктиторима више у чланку Манастири Србије и ходочашће.

1389: Косово и вера као опредељење

Косовска битка 1389. године однела је тешке губитке на обе стране: страдали су и кнез Лазар и султан Мурат. Због оскудних и неусаглашених савремених извора њен непосредни војни исход није једнозначно утврђен; није значила ни тренутно освајање српских земаља. У народном памћењу постала је нешто друго: слика избора између земаљског и небеског царства. Свети кнез Лазар и косовски мученици улазе у црквени календар, а Видовдан — 28. јун — постаје дан у коме се историја и вера у српској свести више не могу раздвојити.

Векови без државе

После пада Цариграда 1453. и српских земаља потом, Црква остаје једина установа која народ држи на окупу. У њој се крштава, венчава, сахрањује, описмењава и суди. Манастир преузима посао који је држава изгубила.

Цена је била висока. Крајем шеснаестог века (1594. или 1595, извори се разилазе) Синан-паша износи мошти Светог Саве из Милешеве и спаљује их на Врачару — тамо где данас стоји његов храм. Године 1690. патријарх Арсеније III Црнојевић води народ у Велику сеобу преко Саве и Дунава; тако настају фрушкогорски манастири. Године 1766. османска власт укида Пећку патријаршију.

И у том најтежем времену одржало се оно што је најмање зависило од државе: крсна слава у кући, пост у среду и петак, свећа за упокојене. Вера се преселила из катедрале у дом — и преживела. О томе је реч у чланку Крсна слава.

1920. и двадесети век

После Првог светског рата, 1920. године, обновљена је српска патријаршија и уједињене дотад раздвојене црквене области. Затим је дошао век који је Цркви дао нове мученике: страдања у Другом светском рату, разорене храмове, десетине хиљада убијених верника и свештеника.

Из тог истог века долазе и два имена која су обновила српску духовну књижевност: Свети Николај Велимировић (1881–1956), писац „Охридског пролога“, и Свети Јустин Ћелијски (1894–1979), који је сам, том по том, написао „Житија светих“ за све дане у години. Оба су канонизована у наше време — Николај 2003, Јустин 2010. године.

Данас: исти низ, само ваш ред

Ово је, у најкраћем, двадесет векова: празан гроб, ћутање у катакомбама, сабор у Никеји, пустиња, писмо за Словене, Сава у Никеји, Косово, сеобе, новомученици. Оно што те делове држи заједно није држава, ни моћ, ни континуитет власти — него једно исто јутро које се понавља: јеванђеље прочитано на данашњи дан, светитељ који се данас прославља, молитва коју неко изговара пре посла.

Тај низ није прекинут. Кад данас ујутру прочитате читање дана, стојите у истом низу у коме су стајали и они из катакомбе, и монах у египатској пустињи, и Сава на Светој Гори. Само вам је сад мање потребно да до тога дођете — апликација Православна читања носи цео тај календар, житија, молитве и мапу српских светиња у џепу, и ради без интернета.